Petao Rudi - odmetnik iz Pitsburga

Verovali ili ne! Po pisanju Vol strit žurnala, u jednoj gradskoj četvrti u Pitsburgu građani su se ovih dana suočili sa veoma ozbiljnim problemom. U komšiluk se doselio nepozvani komšija – petao Rudi. Može se čuti, videti, ali se nikako ne može uhvatiti.

Po važećim gradskim propisima, građanima je pod odgovarajućim uslovima dozvoljeno držanje pilića, pataka, koza, čak i pčela, ali je nažalost petlovima zabranjen pristup, budući da „prave buku i bude građane u nezgodno vreme“.

Petao Rudi je od dana kada se pojavio napravio pravu pometnju i do 17. novembra kada je objavljen članak niko nije uspeo da ga uhvati: ni vlasnik imanja na kome se pojavio, ni gradska inspekcija, ni služba za kontrolu životinja. U poduhvat se takođe bezuspešno upustilo i javno pravobranilaštvo.

Petao se uselio na imanje Henri Gastona koji tvrdi da petao nije njegov. Prvo Rudijevo pojavljivanje u javnosti desilo se pre nekog vremena, kada se sa još dva petla pojavio u dvorištu u kome je pre nego što je preminula živela Henrijeva majka. Dva sporija petla su uhvaćena, ali ne i Rudi. On se odomaćio u kvartu. Šeta se ulicom, građani ga hrane sendvičima i zrnevljem, a jedan od komšija, sudija Petit, navodi da se njegov pas, bokser Sačmo, već navikao na njega. U početku je Sačmo posmatrao Rudija ne pomerajući se i ne skidajući pogled sa njega, a sada se već ni ne obazire kada Rudi prođe kroz dvorište. Šeron Hjuz, koja živi preko puta Rudijevog staništa kaže da joj jedino smeta što Rudi kukuriče u najčudnije vreme noći. Dešava se da je njegovo kukurikanje trgne iz sna i u dva sata posle ponoći, daleko pre svitanja. „Jadna ptica“, komentariše komšinica, „nije ona kriva, nije svesna da me je probudila. Kada bi Rudi živeo u društvu drugih petlova, verovatno bi naučio u koje vreme treba da kukuriče.“

Slučaj petla Rudija dobio je zaplet kada je inspektorka Rebeka Bulok došla u kvart na poziv građana koji su prijavili nepokošenu travu u Gastonovom dvorištu. Ne samo da je zatekla neuredan travnjak već je naišla i na odmetnika Rudija. Gaston je sada suočen sa mogućnošću izricanja kazne od 1.000 dolara dnevno za nedozvoljeno držanje životinja i neodržavanje dvorišta. Nesrećni čovek koji je polupokretan i ima skoro 70 godina za pomoć pri hvatanju begunca obratio se ne samo nadležnim službama, već i građanima SAD. Dosadašnji pokušaji završavali su se komično i neslavno. Adam Rozental iz javnog pravobranilaštva objašnjava: „Mislili smo da smo pametniji od Rudija. Ipak je on pametniji od nas“.

Do dana objavljivanja članka akterima ove zbrke obratio se Frenk Kantone iz Sent Luisa, koji se dobrovoljno ponudio da reši problem za koji je pročitao na internet forumu. Njegov plan sastoji se iz tri dela i obuhvata namamljivanje Rudija hranom koju pilići vole, njegovo pripitomljavanje i eventualno hvatanje begunca u noćnim satima, kada po svojoj prirodi pilići slabije vide. Pošto Rudi spava na drvetu, kako bi izbegao grabljivce, Kantone će imati spremne i merdevine. Inače, Frenk se u slobodno vreme bavi upravo spasavanjem i zbrinjavanjem napuštene živine u kraju u kojem živi, gde je njihovo držanje i dozvoljeno. Po njegovim rečima povešće i svoje ćerke da mu pomognu, budući da je čuo da Rudi voli decu.

Po objavljivanju članka o Rudiju, brojni komentari pristigli su na adresu Volstrit žurnala. Pojedini čitaoci reagovali su blagim humorom, neki od njih pokazali su bezobzirnost, dok je veliki broj bio usmeren upravo na zaštitu Rudijevih prava. Rudi je za njih postao simbol slobode i života u skladu sa prirodom. Negativni komentari odnosili su se i na besmislene propise, birokratiju i visoke takse, ali i nesposobnost ljudi iz gradova da uhvate ne divlju, nego po prirodi stvari domaću životinju. Neki su samo navijali za Rudija, a jedan od komentara glasio je ovako: „Prvo su došli po petlove...“

Apsurdna ili ne, ova priča nas podseća koliko se, jureći za tehnologijom i znanjima koje zahteva savremeni život, otuđujemo od prirode, smanjujemo sposobnosti snalaženja, pa samim tim i preživljavanja u realnom životu i prirodnom okruženju.   

Izvor: www.wsj.com