Pas Hačiko - simbol odanosti
Priče o slavnim životinjama ne mogu biti potpune ukoliko se u njima ne opiše i čuveni pas rase akita po imenu Hači ili Hačiko koji je uporno i beznadežno čekajući povratak profesora Ueno postao simbol vernosti i prijateljstva.
Hidesaburo Ueno je bio profesor agrikulture na tokijskom univerzitetu davnih dvadesetih godina prošlog veka koji je tragao za čistokrvnim štenetom akite. Po savetu jednog od svojih studenata usvojio je štene iz grada Odate, koji se nalazi u pokrajini Akita. Pas Hači i profesor Ueno postali su nerazdvojni prijatelji, a Hači je svakog dana u tačno određeno vreme dolazio na železničku stanicu, gde je dočekivao profesora koji se vraćao sa posla.
Nažalost, profesor Ueno je 1925. godine na poslu doživeo moždani udar i preminuo. Deset narednih godina, do svog poslednjeg daha, Hači je u isto uobičajeno vreme dolazio na stanicu čekajući Uenov povratak. Iako su ljudi pokušavali da mu obezbede novi dom, Hači je bežao i iznova dolazio na mesto sastanka. Izabrao je da živi u blizini stanice u nadi da će se ponovo sresti sa svojim čovekom. Prolaznici i lokalni prodavci su ga razumeli i hranili. U blizini mesta čekanja, Hači je već ostareo i bolestan, uginuo 1935. godine. Stanovnici Tokija odali su mu počast.
Na tokijskom groblju uz grob profesora Uena i danas se nalazi Hačijev spomenik.
Dirljiva priča o ovom herojskom psu koja neće pogoditi samo ljubitelje pasa zadire u najtananije ljudske emocije. Podseća nas na sve koji ostaju, čekaju i nadaju se povratku svojih najmilijih, čak i onda kada je to nemoguće. Težina ostavljenih ulazi u ljudska srca, a Hačijeva vernost podstiče želju za nalaženjem srodne duše, prijatelja koji će nas pratiti tokom celog života i kome ćemo biti u prilici da uzvratimo ljubav.
Sa druge strane Hačijeva priča pokrenula je niz aktivnosti koje su u velikoj meri pomogle obnavljanju akita rase. Hirokiči Saito, jedan od Uenovih studenata, zaintrigiran i zadivljen Hačijem, počeo je da proučava akite i objavljuje članke o njihovom plemenitom karakteru. U to vreme, akita je bila pred izumiranjem i u Japanu je evidentirano samo tridesetak čistokrvnih pasa ove rase. Na ovaj način, Hačijeva priča skrenula je pažnju na akite, doprinela njihovoj popularizaciji i nakon toga Japan je počeo da preduzima značajne korake za njihovo očuvanje. U 1932. godini članak o psu koji već godinama iščekuje povratak svog vlasnika publikovan je u najtiražnijim tokijskim novinama, nakon čega se celim Japanom proširila svest o ugroženosti akita pasa, a sam Hačiko postao svojevrsni nacionalni simbol lojalnosti. Na železničkoj stanici Šibuja u Tokiju Hačiju je još davnih dana podignut bronzani spomenik. Spomenik je uništen u vreme Drugog svetskog rata i obnovljen 1948. godine. U 2015. godini Univerzitet Tokija u čast Hačija i njegovog omiljenog čoveka postavio je i drugi spomenik koji prikazuje njihov konačan susret.
U mestu Odate, na pedesotogodišnjicu osnivanja Udruženja za očuvanje akita pasa otvoren je i muzej posvećen Hačiju. U Tokiju na stanici Šibuja, svake godine ljubitelji pasa organizuju ceremoniju u sećanje na ovog vernog psa. U prirodnjačkom muzeju u Tokiju nalaze se njegovi preparirani ostaci. Priča o Hačiju neiscrpan je izvor inspiracije za niz objavljenih kniga, serija i dva filma u samom Japanu i drugim krajevima sveta.
U 2009. godini snimljen je američki film - Hači: priča o psu, sa poznatim glumcem Ričard Girom u ulozi profesora i Hači je od nacionalnog simbola Japana prerastao univerzalni primer ljubavi psa i čoveka. Snimanje ovog kao i drugih filmova ne može proći bez specifične priče i događaja koji se uvek dešavaju iza scena. Poznato je da su samom snimanju filma svakodnevno prisustvovali predstavnici udruženja za zaštitu životinja vodeći računa o tome da nijedan pas ne bude povređen tokom snimanja. Tri odrasle akite Forest, Lajla i Čiko igrali su ulogu odraslog Hačija, a za njihovu obuku bio je zadužen čuveni holivudski trener životinja Bun Nar. Izabrani psi bili su veoma slični izgledom budući da su u stvarnosti bili krvno povezani. Lajla je nosila nadimak „pas koji se ljubi“ budući da je bila nežna i umiljata. Forest je bio zadužen da igra ozbiljnije epizode. Interesantan podatak odnosi se na „glumce“ koji su igrali bebu Hachija. Budući da je snimanje trajalo prilično dugo štenci su brzo rasli i morali biti često menjani. Pošto je akita po sebi veliki pas, za snimanje su korišćeni štenci shiba inu, takođe japanske rase koja je manja, pa je sa ovim štencima bilo lakše raditi. Sam Bun ističe da su psi bili izrazito kooperativni i da je bilo zadovoljstvo snimati sa njima.
Glumac Ričard Gir, opisujući svoje iskustvo sa snimanja objašnjava i način na koji se upoznao sa psima. Prvog dana nije mu bilo dozvoljeno ni da ih pozdravi. Morao je da ih ignoriše. Drugog dana dobio je dopuštenje da se upozna sa „glumcima“. Trećeg dana Lajla mu je prišla i stavila glavu u krilo i tako je postao član porodice. Budući da su akite izuzetno nezavisni psi sa izraženo voljom, a povrh svega i veliki psi koji znaju biti i agresivni, snimanje je maksimalno bilo prilagođeno volji samih pasa i usklađeno sa njihovim raspoloženjem i afinitetima. Pitanje koje je postavljeno odnosilo se upravo na rasu psa. Zašto je baš akita izabrana? Odgovor reditelja je vrlo jednostavan – U počast Hačiju, to je morao biti baš japanski akita pas.
Izvori:
www.sdcafe.rs
www.vickiwongandhachi.com
pasoddy.com
Pogledajte još video klipova
Miki Maus slavi 88. rođen...
Danas je 88. rođendan Miki Mausa, najslavnijeg miša iz sveta crtanih f...
Pas Lajka – tužna priča o...
Prvi astronaut pas Lajka 03. 11. 1957. godine letom u svemir ušla je u...
Pas Sv. Bernarda Betoven
Film o Betovenu, bernardincu koji osvaja srca dobrotom i plemenitošću....
Severno inuitski pas - je...
Serija Igra prestola donela je potpuno neočekivanu popularnost jednoj
Bejb – najpoznatije prase...
Priča o upornosti, hrabrosti i uspehu. Prase Bejb, siroče koje je sa
Slavni pas Lesi - dugodla...
Dugodlaki koli slavni pas koji je postao filmska zvezda